* Priča je napisana početkom '90.

MALA PRIČA

Ovo je priča o mom drugaru

Znate, ja živim u malom sivom stanu čitav svoj život i nikada nisam upoznao svog oca i majku. Oni rade u nekakvoj zemlji daleko odavde. Imam samo jednu staru sliku kad su oni bili mladi i kad se ja još nisam rodio. Ponekad ja gledam tu sliku i bude mi teško što ja nisam sa njima pa da svi budemo srećni i veseli. Ali, moja baka kaže da ne brinem jer će oni sigurno doći po mene čim završe svoj posao. Jedva čekam. Mislim da će doći za moj rodjendan u septembru kad napunim sedam godina i kad podjem u školu. Dotle se igram sa mojim najboljim drugom za koga niko ne zna pa ni moja baka.

On se zove Pirić-krompirić i veliki je kao neki zeka. Ima velike tužne okice tanke, tanke, rukice i nogice. On se stalno smeje i uvek me sluša. Evo i sad sedi na krevetu, gleda me i mlatara nogicama. Ja ga svuda nosim kad podjem negde. Ako idem u grad stavim ga u torbu a kad se šetamo po stanu on mi sedi na ramenu.

Najviše voli kad se igramo žmurke jer se uvek sakrije da ne mogu da ga nadjem. Onda iskoči odjednom i valja se od smeha što me je uplašio. Ja se nikada ne ljutim na njega jer ga puno volim. On kaže da i on mene voli puno.

Pirić sa najviše plaši moje bake. Kaže da bi ga ona, kada bi ga našla, ogulila i skuvala u vreloj vodi. Zato ga uvek sakrivam u kutiju na ormaru koju baka nikada ne dira. I nikad ne jedem krompire. Moja baka me je stalno terala da ih jedem ali mi više ništa ne priča.

Pirić nevoli televiziju. Jednom je gledao samnom film i tri noći nije mogao da spava. I ja više ne gledam televiziju.

Gledamo zajedno knjige a Pirić najviše voli knjigu o životinjama. Mi sednemo tako uveče na krevet i ja mu čitam o svakoj životinji pa onda dugo gledamo slike. Ja znam da čitam i pišem jer me je moja baka zimus naučila. Kad mu čitam o slonu ili kako oni žive on samo skoči, kaže "Au!" i lupi dlanovima. A najviće voli jagnje. Gleda u tu sliku svojim tužnim okicama i samo mrda glavom. Ali najviše ne voli bube. Neće ni da čuje za njih a kad sam mu pokazao sliku krompirove zlatice pobegao je u ugao i nije hteo da se okrene sve dok mu nisam obećao da ću te stranice iscepati i sakriti. Kad sam to uradio on me je posle dugo, dugo grlio i nije hteo da se odvoji od mene.

Moj prijatelj krompirić piše pesme. Sinoć mi je recitovao svoju prvu pesmu i ona mi se mnogo svidela. Evo ovde ću da je napišem.

Prva pesma Pirića-krompirića

Lav je opasan a slon najveći
ima puno životinja jakih
ima puno životinja lepih
a ima i onih koje su smešne
Ipak, najlepše je jagnje
ono je mirno i slatko i tiho
i nikog nije uvredilo ili ubilo
kao lav gladni koga zovu Car

Evo, sad je ova pesma zapisana i Pirić se zadovoljno smeška.

Datum je 18. maj i veče je

Sinoć sam morao da prekinem pisanje i da brzo sakrijem Pirića pod ćebe jer je moja baka ušla u sobu da proveri zašto ne spavam. Ona slabo vidi i nije ni primetila mog drugara. Kada je izašla i kad sam izvukao Pirića on je suznih očiju kašljao još pet minuta. Zamalo da se uguši. A, evo, sad se smejemo tome. Ustvari, on se valja po krevetu i plače od smeha. A meni je smešno kad ga samo pogledam.

Uveče. datum 19. Maj.

Ja volim Mariju. To je jedna devojčica iz zgrade preko puta. Ona ima šest godina. Zbog nje sam hteo da napišem ovu priču o mom krompiriću.

Pre dva dana ja i Pirić smo pričali o proleću i Marija je tog trenutka pozvonila na vrata. Ja sam skočio, uhvatio Pirića i istrčao iz sobe. Onda sam se setio da niko ne sme da vidi mog drugara i gurnuo sam ga u kupatilo malo pre nego što je Marija došla do mene. Ona me je prvi put poljibila i ja sam se izgubio. Držali smo se tako za ruke a ja nisam ni mislio na Pirića. A on je stajao u mračnom kupatilu, sam i uplašen i plakao kao kiša. Jecao je i drhtao a ja sam zaboravio na njega. Kada je Marija otišla setio sam se i ušao u kupatilo. On je sedeo na podu, gledao me svojim tužnim uplakanim očima i drhtao. Kada sam hteo da ga podignem on je skočio i pobegao pravo u moju sobu. Zavukao se u ugao, pritisnuo čelo na zid i gušio se od plača. I ja sam plakao. Bilo mi je strašno žao ali ni sam nisam znao šta da radim. Tako smo obojica plakali dugo, dugo. Na kraju je Pirić ustao, polako mi prišao i rekao kroz suze: "Ne plači Mišo". Onda je skočio na krevet pa mi opet prišao i poljubio me. Ja sam ga pomilovao i onda smo se pomirili. I obećao sam mu da više neću ni da vidim Mariju. Nije mi ništa rekao. Samo me je gledao nekako zabrinuto. Od tad smo opet najbolji drugari. Evo završavam ovu priču jer je Pirić navalio da gledamo slike životinja. Sav je napet. Kraj priče.

Petak, datum 21. Maj.

Plakao sam ceo dan. Marija me tešila a nije znala zašto. Nju je moja baka dovela kada je videla da neću prestati da plačem.

Pirića-krompirića više nema.

Jutros me je probudio rano i seo pored moje glave. Rekao mi je da celu noć nije spavao, da je razmišljao i da je shvatio da ja trebam ipak biti sa Marijom. Shvatio je šta treba da uradi iako mu je teško. Rekao je da mi tako pomaže. Onda me brzo poljubio u čelo i skočio na prozor. Gledao me je svojim tužnim okicama i suze su mu potekle. Onad se odjednom okrenuo i skočio na ulicu.

Ja više ne mogu da pišem i ne mogu da zaustavim suze.